Cao – Zdravo !
Dodje red i na mene da napišem neki članak vezano za automobile. Do sada sam promenio jedno 10-ak automobila, 7 sa manuenim i 3 poslednja sa automatskim menjačem. Naravno jasno ti je (iz ovoga zadnja 3) da od kad sam osetio automatski menjač, ni mrtav se ne vraćam na manuelni. Ovde ću pokušati da te prevedem sa tamne na svetlu stranu, iz manuelnog pakla u automatski raj.
U Srbiji, menjač nije samo deo automobila – to je pitanje časti.
Pomeni nekome da uzme automatik i gledaj kako mu se diže pritisak brže nego kad čuje da gorivo opet poskupljuje. Reakcije su uvek iste:
- „Ma jok, to je za babe.“ Jer šta će ti auto koji radi pola posla umesto tebe? Pravi Srbin voli da „oseti“ menjač, jer bez toga, kako će pokazati veštinu?
- „Kako ću da ga upalim nizbrdo?“ Kao da svi parkiraju na Zlatiboru pod uglom od 45 stepeni i svaki dan moraju da ožive akumulator na gurku.
- „To se pokvari posle dve godine.“ Jer je logično da proizvođači automobila decenijama usavršavaju automatske menjače samo da bi ti u Srbiji zaključio da „nije to za nas, brate“.
Ali ajde da budemo realni – automatika se ljudi ne plaše zbog realnih problema, nego iz navike. Kad god neko vidi auto bez kvačila, mozak mu odma’ kaže: „Ne diraj, to je sumnjivo.“ Isto kao kad prvi put vidi avokado u prodavnici – deluje zanimljivo, ali bolje ne diraj.
A da li je zaista tako strašno? Videćemo
Mitovi i legende o automatskom menjaču
Kada spomeneš automatik u Srbiji, dobiješ otprilike isti pogled kao kad kažeš da ne jedeš hleb – neverica, sumnja i potreba da ti neko objasni „šta nije u redu s tobom“. Ljudi ovde vole da voze „kao što je deda vozio“, i sve što odudara od te tradicije odmah ulazi u domen mitova i legendi.
Evo nekoliko najčešćih:
- Automatik troši više.
Sećate se priča iz devedesetih kako su automatski menjači kao „rupa bez dna“ za gorivo? Istina, raniji automatik modeli, pogotovo oni sa tri brzine, stvarno nisu bili neki šampioni ekonomičnosti. Ali brate mili, to su bile godine kada je na ulicama dominirao Golf 2, a jedina opcija za uštedu goriva bila je da smanjiš gas i otvoriš prozor.
Danas je priča potpuno drugačija. Savremeni automatski menjači su pametniji nego pola ljudi za volanom u Beogradu – optimizuju potrošnju, menjaju brzine u idealnom momentu i često su efikasniji od prosečnog vozača koji voli da vozi „na osećaj“. Razlika u potrošnji , da se ne lažemo, postoji, ali je mala u odnosu na luksuz koji doživljavaš.
- Skup za popravku
Ovo je klasik.Cela ova priča potiče od problema da u Srbiji vozimo automobile prosečne starosti 12-15 godine. Čak nije problem ni u starosti koliko u vraćenoj kilometraži. Kažeš nekom da gleda automatik, a on odmah: „Jesi ti normalan? Ako se pokvari, nema ko da ti popravi!“ Kao da pričamo o svemirskom brodu, a ne o menjaču koji se koristi širom sveta već decenijama.
Problem kod nas je što većina majstora automatski menjač gleda kao crnu magiju. Oni su navikli da rasklope i sklope manuelac sa vezanim očima, ali čim vide „D, R, N“ umesto brojeva – odmah kažu „brale, to moraš kod specijaliste“. Ali hej, sve više servisa se specijalizuje za automatike, tako da će ovaj mit uskoro u penziju zajedno sa Golfom 2.
- Nemaš kontrolu nad vožnjom – jer valjda ne možeš da zavališ treću na 5000 obrtaja pre nego što ubaciš u četvrtu…
Ovo je omiljeni argument svih „vozača iz strasti“ koji smatraju da je šaltanje brzina ono što pravi razliku između dobrog i lošeg vozača. Oni tvrde da je automatik za lenje i da „prava vožnja“ podrazumeva da znaš kad da prebaciš u višu ili nižu brzinu.
Sad, ajde da budemo realni – u današnjem saobraćaju, koliko često zaista moraš da imaš tu „apsolutnu kontrolu“? Najveći deo vremena provodiš u gužvi, gde automatik radi savršen posao i štedi ti nerve. A ako si ljubitelj sportske vožnje, većina novih automatskih menjača ima i manuelni mod – pa izvoli, šaltaj sinovac.
- Srbin i njegov osećaj superiornosti za volanom
Postoji nešto u vezi sa vožnjom što prosečnog Srbina tera da se oseća kao bog volana. Možda je to genetski, možda je posledica godina provedenih u vožnji preko rupa i loših puteva, ali jedno je sigurno – svaki Srbin iza volana veruje da je ili rally vozač ili barem instruktor vožnje.
Zato i ne čudi što je automatski menjač često doživljavan kao nešto što oduzima „pravu“ kontrolu nad automobilom. Jer, kako ćeš biti gazda puta ako ne možeš sam da prebaciš u nižu brzinu i zalepiš gas na izlazu iz krivine, čak i kad ideš do prodavnice po hleb?
- Nagon da se u svakoj situaciji osećaš kao reli vozač
Postoji neka tajna sila koja tera vozače u Srbiji (posebno u Bgu) da misle da su uvek u nekoj vrsti trke. Čak i kada voze po autoputu i koriste tempomat, mora da postoji taj osećaj da „gospodare“ nad automobilom.
Automatik? Ma kakvi, to voziš samo ako si lenj ili ako ti je vožnja samo prevoz, a ne životna filozofija. Pravi vozač šalta sam. Pravi vozač zna tačno kada da pusti gas i prešalta u nižu da „ošuri malo“ kroz krivinu.
Gde automatik pobeđuje – realna priča
Gužva u gradu – nema cimanja sa kvačilom
Ako ste ikada vozili u Beogradu (ili bilo kojem većem gradu), znate da je gužva stalna pratnja. Stalno kočenje, ubrzavanje, pauze, pa opet kočenje – bukvalno kao da ste na nekakvom vozačkom maratonu. U tom scenariju, automatski menjač postaje vaš najbolji prijatelj.
Kao prvo, zaboravite na ciklično cimanje sa kvačilom. Zamišljajte to kao stalni ples, ali sa automatikom, vi samo pritisnete gas i pustite da auto uradi svoje. Bez bježanja u drugu brzinu, bez stresa – samo vozite, a svaki put kad morate stati i ponovo krenuti, automatik se brine za sve.
Za one koji su se navikli na manuelni menjač, ovo je zaista luksuz – a za one koji su se već prebacili na automatik, sve drugo izgleda kao nepotreban napor. U stvarnom životu, sve to znači manje stresa i manje zamora, što je jako bitno kad svaki dan ulaziš u gužvu, bilo na putu do posla ili kad se vratiš s robom iz prodavnice.
Duža putovanja – nema konstantnog petljanja s menjačem
Dug put? Automatik je tu da pomogne. Okej, možda je u početku sve bilo „romantično“ – šaltanje ručno, pa kao ubaciš u 6 i tempomat, sve pod kontrolom, svaki obrtaj motorčeta u tvom rukama, sve dok nisi morao da voziš 3 ili 4 sata u kontinuitetu.
Na dužim putovanjima, posebno kad je autoput i nema previše savijanja, ručni menjač postaje dosadan. Svako prebacivanje iz četvorke u peticu i šesticu i obrnuto posle nekog vremena postane više naporno nego što je korisno. Automatik to rešava. S njim je vožnja glatka i bez stresa, nema da se “umoriš” od menjanja brzina – dovoljno je da se fokusiraš na put i mirno stižeš do odredišta.
I nemojte zaboraviti da automatik još poboljšava i ekonomičnost goriva na dugim putovanjima, jer često bira pravu brzinu bez potrebe za manuelnim podešavanjima. Na kraju, na autoputu je praktično kao da auto ima svoj autopilot, a ti se samo opustiš.
Vožnja uzbrdo – nema više paljenja sva četiri jer se nisi dovoljno brzo ubacio u prvu
Ah, uzbrdica – ona situacija kad se parkiraš na stazi i onda… lagano vučeš u brzinu, ali uvek imaš taj trenutni stres kad se osetiš kao da ćeš skliznuti unazad i naći se u neuspelom pokušaju da ne spališ kvačilo. Automatik ovde dolazi kao superheroj.
Nema više „paljenja sva četiri“, nema više panike da ćeš skliznuti dok pokušavaš da prebaciš u prvu brzinu na toj strmoj padini. S automatikom, jednostavno pritisneš gas, i to je to. Auto automatski prepoznaje nagib i sam odabere pravu brzinu za vožnju uzbrdo. U stvarnom životu, to znači da nema stresa, nema frustracija, samo mirna vožnja, pa makar to bilo uspinjanje na neki mali brdašce na putu do vikendice.
Kako se prelazi sa „tamne na svetlu stranu“?
Okej, znamo, ovo je ona faza koja je svima poznata – prvi susret sa automatikom je nešto kao biti u vezi s nekim ko ti u početku nije baš najjasniji, ali onda polako shvatiš da je zapravo prava stvar. Kad prvi put sedneš u auto sa automatskim menjačem i skapiraš da ti noga više nije potrebna, to je pravi šok. Kako je moguće da je auto samostalan, da menja brzine bez tvoje intervencije? I da, ok, baš je čudno… ali čudno je i lepo.
Prvi put kad sedneš u automatik i skapiraš da ti noga ne treba – šok!
Ovaj trenutak je jedan od onih kada se osećaš kao da si zapao u neku vrstu nepoznate teritorije. U početku, sve deluje kao da ste u filmu – auto se sam šalta, a ti ne znaš da li si dovoljno brz da pogodiš gas i kočnicu u pravom trenutku. I ti si tu, pomalo uplašen, ali i fasciniran – a onda shvatiš da ni ne moraš da razmišljaš o tome. Nema više stresa zbog kvačila, nema više potrebe da se koncentrišeš na to hoćeš li biti brži od saobraćaja – automatik samo ide, a ti samo pratiš. To je stvarno neverovatno.
Ali, ovo je samo početak. U prvim danima ćeš biti u stalnoj dilemi: „Jel’ ovo za mene ili nisam još spreman da se prebacim na ovu ‘tamnu stranu’?“. Ne brini, to je normalno – svi mi u početku mislimo da ne možemo da preživimo bez svojih dragih brzina.
Par nedelja vožnje i više se ne vraćaš na manuelni menjač
Kako vreme prolazi, sve postaje jasnije. Početni šok nestaje, i dolazi ti olakšanje. Par nedelja kasnije, ti postaješ jedan od onih vozača koji zaista ne zna da li bi mogao ponovo da sedi za volan manuelca. Zapravo, vožnja je sada lakša, komfornija, i nema više neprekidnog napora da se šalta brzina u pravo vreme.
Gužva u gradu postaje manji problem, dug put više nije noćna mora, a uspinjanje na brdo više ne izaziva paniku. Tvoj mozak polako shvata da je vožnja sa automatikom zapravo… pa, bolje. Nikad ne moraš više da se fokusiraš na to da li si dovoljno brzo stisnuo kvačilo da ne bi ostao na sred puta. Auto jednostavno radi svoj posao. I ta sloboda ti prija.
Kako Srbin priznaje sebi (ali ne i drugima) da je automatik zapravo super
I sad dolazi ona faza u kojoj moraš sebi da priznaš – ok, automatik nije loš, zapravo je super. Ali to moraš da zadržiš za sebe. Ne želiš da se „pohvališ“ pred društvom, jer znaš šta bi sledeće usledilo. Poznato je da je srpski vozač poput lovca na stazi – ne priznaje da je ikada prešao u „svetlu stranu“. Pa čak i kad je tvoj auto sa automatikom najbolji prijatelj na svetu, i dalje je tu mali osećaj srpske „ponosne“ logike – „Ma, ja vozim manualni menjač, to je pravi način vožnje“.
Ipak, sve više ćeš primećivati da se, kad si sam sa sobom, ne osećaš krivim. Prosto si shvatio da vožnja nije u tome koliko si brz, koliko dobro šaltaš brzine, ili da li si bolji od nekog na putu. Vožnja je o tome da uživaš u putovanju, a sa automatikom to postaje lakše nego ikad. I polako, kad ti više neće biti problem da prepoznaš šta znači vožnja bez stresa, verovatno ćeš prestati da se izgovaraš pred prijateljima. Prepoznaćeš da nije važno šta drugi misle – važno je šta ti misliš.
Zaključak – Automatik nije đavo, al' Srbin teško menja navike
I tako, kad sve sagledaš, automatski menjač nije ni đavo, ni neki sotonizam kako su nas ubedili kroz godine. On je samo – lakši, praktičniji i zapravo mnogo ugodniji za vožnju, ali teško je to prihvatiti. Na kraju, kao i u svim stvarima u životu, Srbi će se, kao i obično, naviknuti na nešto novo tek kad neko iz njihovog kraja prvi usudi da pređe na „drugu stranu“. Nema veće nevolje nego priznati sebi da je nešto zapravo bolje nego što si mislio, a još teže priznati to pred društvom. No, doći će vreme kad će svi ti isti, koji su godinama izbegavali automatik i pri tome ga nazivali „majka zla“, s ponosom pokazivati svoje nove automobile i praviti se da nikada nisu pričali protiv njega.
Zašto? Pa, zato što Srbin, koliko god da voli da čini stvari na svoj način, na kraju ne voli da se zadrži na starim navikama kad se pojavi nešto što mu olakšava život. I kad je vožnja sa automatikom postala svakodnevna realnost, kad svi budu ušli u svoju zonu komfora, počeće se širiti ta “automatik” epidemija. Zamisli samo, za 10 godina ćeš sesti za volan i svi će se praviti da nikada nisu prebacivali brzinu ručno.
BONUS: Za automatika je jedino bitno da znaš u kakvom stanju ga kupuješ. Ako je prešao pola miliona km, da znaš to, a ne na satu piše 187 299 a on obišao put oko sveta. Kao što sam na početku negde rekao, glavni problem je sa vraćenom kilometražom, pa u nijedan deo na auto ne možeš da budeš siguran.